Isusova prica meni i tebi.

Ovde cu pokusati da demonstriram jedan od najdubiljih nacina kojim mozemo ostvarivati zajednicu upoznavanja sa nasim Isusom Hristom. Iz celog Svetog Pisma obradjivacu sekvence iz Isusovog zivota, i prikazacu ih na takav nacin kao da On licno nama prica o Sebi. Pokusacu pokazati kako mozemo neprekidno prebivati u Isusu, i upoznavati Ga preko dela Svetoga Duha. Pratite me i pokusajte citajuci ove redove, i sami u svojoj intimi odrzavati ovakvu zivu vezu vere sa Isusom. Verujemo u obilne blagoslove koje ce te primiti u toku prebivanja u Hristu.

Isus govori:
„Drago Moje dete davno ranije preko Svetoga Duha Meni su nadenuli ime Emanuilo,... s tobom Bog.“ Zašto? „Svetlost spoznaje slave Božije-Oca i Boga Mojega koji je na nebesima“ vidi se „na Licu Mene tvog Isusa Hrista.“ ( 2 Kor. 4,6; ) Ja sam Gospod Isus Hristos bio sam jedno sa Ocem Bogom od većnih vremena; Ja jesam „obličje Boga“, obličje Njegove veličine i veličanstva, „sjajnost slave.“ A Ja sam došao na vaš svet da bih objavio ovu slavu. Ja sam došao na ovu grehom pomračenu Zemlju da otkrijem svetlost Božje ljubavi, da budem „s vama Bog.“ Zato je za Mene prorokovano: „Nadenuće Mu ime Emanuilo.“

Došavši da prebivam s tobom, u tebi, Ja Isus sam trebao da otkrijem Boga tebi ljudskom biću a i anđelima. Ja jesam Reč Božja – Božja misao koju možeš čuti. U molitvi za Moje učenike Ja sam kazao: „I pokazah im ime Tvoje“, ( Jov. 17,26; ) - „milostiv, žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem i istinom“ - „da ljubav kojom si Mene ljubio u njima bude, i Ja u njima.“ Međutim, ovo Moje otkrivenje nisam dao samo tebi Mom detetu na Zemlji. Vaš mali svet udžbenik je svemira. Očeva Božja divna namera milosti, tajna spasonosne ljubavi – tema je u koju „anđeli žele da zavire“ i koja će se proučavati kroz beskrajne vekove. Izbavljena i bezgrešna bića u Mojem krstu pronači će svoju nauku i svoju pesmu. Videćeš da slava koja blista sa Mojeg lica, je slava samopožrtvovane ljubavi. U svetlosti s Golgote videćeš da je zakon Moje ljubavi pun samoodricanja – zakon života za Zemlju i Nebo; da ljubav koja „ne traži svoje“ ima svoj izvor u Božjem srcu; da se u Meni koji sam bio krotak i ponizan otkrio karakter Onoga koji prebiva u svetlosti kojoj ni jedan od vas ljudi ne može pristupiti.

U početku Bog Otac otkrio se u svojim delima stvaranja. Ja Hristos sam bio Onaj koji sam rasastro nebesa i položio temelje Zemlji. Moja ruka bila je ta koja je postavila svetove u prostoru i oblikvala poljsko cveće. „Postavio sam gore Mojom silom.“ „Moje je more i Ja sam ga stvorio.“ ( Psalm. 65,6; 95,5; ) Ja Isus sam taj koji sam ispunio Zemlju lepotom i vazduh pesmom. Ja sam ispisao poruke Očeve ljubavi na svim delima na Zemlji, u vazduhu i na nebu.
Dete Moje, iako je sada savršeno delo oštećeno grehom, još se može zapaziti ono što je ispisano u početku. Još i danas sve što je stvoreno objavljuje slavu Mojega savršenstva. Ne postoji ništa – osim sebičnog čovekovog srca – što živi samo za sebe. Nema ptice koja seče vazduh, ni životinje koja se kreće po zemlji, a da ne služi nekom drugom životu! Nema nijednog lista u šumi ili skromne vlati trave a da nema svoju službu. Svako drvo, grm i list izlivaju životni sastojak bez koga ni čovek ni životinja, ne bi mogli živeti, a opet – i čovek i životinja služe životu drveta, i grma i lista. Cveće odiše mirisom i otkriva svoju lepotu kao blagoslov ovom svetu. Sunce rasipa svoju svetlost da razveseli hiljade svetova. Okean, iako izvor svih vaših vrela i studenaca – prima reke iz svake zemlje, ali opet uzima da bi dao. Magle koje izlaze iz njegovih nedara padaju kao kiše i natapaju Zemlju, da bi iz nje moglo nicati i pupati.
Znaš li da anđeli slave nalaze svoju radost u davanju – davanju ljubavi i neumornog bdenja dušama koje su pale i izgubile svoju svetost? Nebeska bića pokušavaju da zadobiju ljudska srca; ona ovom mračnom svetu donose svetlost iz nebeskih dvorova. Ljubaznom i strpljivom službom tebi i svetu donose svetlost iz nebeskih dvorova. Ljubaznom i strpljivom službom ona deluju na tvoj ljudski duh tako da te kada si izgubljen, zbunjen ili u tami dovedu u zajednicu sa Mnom tvojim Hristom punim ljubavi, koji sam ti mnogo bliži no što to ti možeš pretpostaviti.

Međutim, kada se okreneš od svih manjih otkrivenja, onda gledaš Boga u Meni Isusu. Posmatrajući Mene, Isusa, vidiš da je slava tvog Boga nebeskog u davanju. Jer Ja Isus „ništa sam od Sebe ne činim“, kažem ti; „kao što Me posla Otac, i Ja živim Oca radi.“ „Ja Isus, dete Moje, ne tražim slave Svoje“, već slavu Onoga koji Me je poslao. ( Jov. 8,28; 6,57; 8; 50; 7, 18; ) Ovim rečima izlažem ti veliko načelo koje je Zakon života za svemir. Ja Hristos sam sve primio od Boga, ali sam uzeo da bih tebi i svim Mojim stvorenjima dao. ( Tako u nebeskim dvorovima, u Mojoj službi za nebeska bića; kroz Mene ljubljenog Sina, Očev život izliva se na sve; a preko Mene Sina život se vraća, u hvali i radosnoj službi, kao plima ljubavi, velikom Izvoru svega. ) I tako kroz Mene Hrista krug dobročinstava se zatvara, predstavljajući karakter velikog Darodavca – zakon života.

Ovaj zakon je prekršen na samom Nebu. Greh je potekao iz sebičnosti. Lucifer, heruvim zaklanjač, želeo je da bude prvi na Nebu. On je težio da zavlada nebeskim bićima, da ih odvoji od njihovog Stvoritelja, od Mene Isusa, i pridobije za sebe njihovu vernost. Iz tog razloga on je netačno prikazivao Boga, pripisujući Mu želju za samouzvišenjem. Želeo je da Tvorcu punom ljubavi pripiše svoje loše osobine. Tako je obmanuo anđele. Tako je prevario i vas ljude, tako dete vara i tebe. On te navodi da posumnjaš u Božju reč, i izgubiš poverenje u Njegovu dobrotu. Zato što je Bog Otac pravde i neuporedivog veličanstva, sotona te navodi da Ga smatraš strogim i nemilostivim. Tako je naveo vas ljude da mu se pridružite u pobuni protiv Boga i noć proklestva spustila se na vaš svet.

Zemlju je obavio mrak jer je u vašem umu Bog pogrešno shvaćen. Da bi se mračne senke rasterale, da bi svet mogao biti vraćen Bogu, sotonina sila prevare morala je da bude slomnjena. To se nije moglo ostvariti prisilom. Primenjivanje sile suproti se načelima Božje vladavine. On želi jedino tvoju službu iz ljubavi, a ljubav ne može da se zapovedi; ona se ne može zadobiti na silom ili vlašću. Samo ljubav može probuditi ljubav. Poznavati Boga, dete Moje, znači ljubiti Ga. Njegov karakter mora da se pokaže u suprotnosti prema sotoninom karakteru. Samo jedno Biće u celom svemiru može ostvariti ovo delo. Božju ljubav može obznaniti samo Onaj koji poznaje njenu visinu i dubinu. Nad mračnom moći sveta mora granuti Sunce Pravde sa zdravljem „na zracima Njegovim“.
Plan spasenja svih vas ljudi, plan za tvoje dete Moje spasenje, nije bila naknadna misao, plan načinjen nakon Adamovog pada. On je bio otkrivenje „tajne koja je bila sakrivena od postanja sveta“. ( Rim. 16,25; ) Plan spasenja je otkrivenje načela koja su od večnosti bila temelj Božjeg prestola. Od samog početka Bog Otac i Ja tvoj Hristos znali smo za sotonin otpad i čovekov pad izazvan delovanjem prevarne sile otpadnika. Bog nije uzročnik postojanja greha, ali je unapred video njegovo postojanje osiguravajući sredstvo kojim će se suprotstaviti ovoj strašnoj mogućnosti. Njegova ljubav prema vama svim ljudima bila je tako velika da se On zavetovao da daruje Mene Svog Jedinorodnog Sina „da ni jedan koji Mene veruje ne pogine nego da ima život večni“. ( Jov. 3,16; )
Lucifer je rekao: „Više zvezda Božjih, podignuću presto svoj,... izjednačiću se s Višnjim.“ ( Isa. 14, 13.14; ) Međutim, Ja Hristos „koji, ako sam i bio u obličju Božjem, nisam se dete otimao da se isporedim s Bogom; nego sam ponizio sam Sebe, uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađoh se kao čovek.“ ( Fil. 2, 67; )
To je bila Moja dobrovoljna žrtva. Ja Isus sam mogao da ostanem kraj Svog Oca. Ja sam mogao zadržati slavu Neba i poštovanje anđela. Međutim, Ja sam izabrao da vratim skiptar u Očeve ruke, i siđem s prestola svemira da bih mogao da donesem svetlost vama koji ste u mraku i život svima koji ginu na ovoj Zemlji.
Pre gotovo dve hiljade godina s Neba, s Božjeg prestola, čuo se glas tajanstvenog značenja: „Evo dođoh.“ „Žrtava i darova nisi hteo, ali si Mi telo pripravio... Evo dođoh, u početku knjige pisano je za Mene, da učinim volju Tvoju Bože.“ ( Jevr. 10, 5-7; ) U ovim dete rečima objavljeno je ispunjenje cilja koji je bio sakriven od večnih vremena. Ja Hristos sam bio spreman da posetim tvoj svet i da se utelovim. Ja sam kazao: „Ali si Mi telo pripravio.“ Da sam se pojavio u slavi koju sam imao zajedno sa Mojim Ocem pre postanja sveta, ti ne bi mogao da podneseš svetlost Mojega prisustva. Da bi ti mogao da Me posmatraš danas a da ne pogineš, otkrivenje Moje slave je prigušeno. Moja božanska priroda je obavijena ljudskom prirodom – nevidljiva slava bila je u vidljivom ljudskom obliku.
Ovaj veliki Moj cilj bio je nagovešten u slikama i simbolima. Žbun koji je goreo, u kome sam se Ja Hristos javio Mojsiju, otkrivao je Boga. Simbol izabran da prikaže Božanstvo bio je niski žbun, prividno bez privlačnosti. A on je sakrivao Bezrganičnog. Svemilostivi Bog sakrio je Svoju slavu najjednostavnijom slikom, da bi Mojsije mogao da Me posmatra i živi. Tako sam i u stubu od oblaka danju i u stubu od ognja noću kao Bog održavao vezu sa Izrailjem, otkrivajući vama ljudima Moju volju i pružajući vam Moju milost. Božja slava bila je prigušena, a Moje veličanstvo obavijeno je velom, da bi slabi vid vas ograničenih ljudi mogao da gleda i živi. Tako je trebalo da Ja tvoj Hristos dođem u „poniženom telu“ ( Filb. 3, 21; ) „kao drugi ljudi“. ( Filb. 2, 7; ) U očima Ja nisam imao lepote zbog koje bi Mene poželeli; ipak, bio sam utelovljeni Bog, svetlost Neba i Zemlje. Moja slava bila je obavijena velom. Moja veličina i veličanstvo bili su sakriveni, da bih mogao da se približim tebi tužnom čoveku izloženom iskušenju.
Bog je odredio Mojsiju za Izrael: „I neka Mi načine svetinju, da među njima nastavam.“ ( 2 Moj. 25,8; ) I On je prebivao u Svetinji, usred svog naroda. Tokom celog njihovog zamornog lutanja kroz pustinju, simbol Mojega prisustva bio je s njima. Tako sam i Ja Hristos postavio svoj šator usred vašeg ljudskog tabora. Ja sam razapeo svoj šator kraj tvog šatora, da bih mogao prebivati u tebi i da bih te upoznao sa Mojim božanskim karakterom i životom. „I reč postade telo i useli se u nas puna blagodati i istine; i videsmo slavu Njegovu, slavu Jedinorodnog od Oca.“ ( Jov. 1,14; ) Ja Isus Reč Božja postao sam telo da bih se uselio u tvoje srce pun blagodati i istine. Da bi video slavu Moju, slavu kao Jedinorodnog od Oca nebeskog.
Otkako sam Ja Isus došao da prebivam s tobom, znaš da Bog poznaje tvoja iskušenja i saoseća u tvojim žalostima. Svaki Adamov sin i kći može da shvati da sam Ja, vaš Tvorac, prijatelj grešnicima. Jer, u svakoj nauci o milosti, u svakom obećanju radosti, u svakom delu ljubavi, u svakoj božanskoj privlačnoj sili koja se otkriva u životu Mene tvog Spasitelja na zemlji, ti vidiš dete da sam Ja „s tobom Bog.“
Sotona predstavlja Božji zakon ljubavi kao zakon sebičnosti. On objavljuje da je tebi nemoguće da poslušaš Njegova pravila. On okrivljuje Mene za pad vaših praroditelja i za sve patnje koje su nastale, navodeći te da Boga smatraš začetnikom greha, patnji i smrti. Ja sam trebao da razotkrijem ovu prevaru. Kao jedan od vas, Ja sam trebao da pružim primer poslušnosti. Zato sam uzeo na Mene tvoju ljudsku prirodu i prošao kroz tvoja iskustva. „Bio sam dužan u svemu da budem kao Moja braća.“ ( Jev. 2, 17; ) Ako bi ti morao da snosiš bila šta od onoga što Ja Isus nisam podneo, sotona bi na toj pojedinosti prikazao kako je Božja sila za tebe nedovoljna. Zbog toga sam Ja Hristos bio „u svačemu iskušan kao i ti.“ Ja sam podneo svako iskušenje kome si ti izložen. Ja nisam upotrebio nikakvu silu koja nije darežljivo ponuđena i tebi u tvoju korist. Kao čovek, suočio sam sam se sa iskušenjem i savladao sam ga u sili koja Mi je data od Boga. Ja sam rekao: „Hoću činiti volju Tvoju, Bože Moj, i zakon je Tvoj Meni u srcu.“ ( Pslam. 40,8; ) Dok sam hodao čineći dobro, isceljujući sve koje đavo beše nadvladao, Ja sam jasno ukazivao vama ljudima na karakter Božjeg zakona i na prirodu Moje službe. Moj život svedoči ti, da je i tebi dete, moguće, da na isti način poslušaš Božji zakon.
Mojom ljudskom prirodom Ja Hristos sam dodirnuo čovečanstvo; Mojom božanskom prirodom bio sam povezan s Božjim prestolom. Kao Sin čovečiji dao sam ti primer poslušnosti; kao Sin Božji dajem ti silu da poslušaš. Ja Hristos sam bio taj koji sam iz grma na brdu Horiv progovorio Mojsiju govoreći: „Ja JESAM onaj koji JEST... tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: koji JEST, On me posla k vama.“ ( 2 Moj. 3,14; ) Bio je to zalog Izrailjevog oslobođenja. Kada sam došao „takav kakvi ste vi ljudi“ ( Filb. 2,7; ), predstavio sam se kao JA JESAM. Dete Vitlejema, krotki Spasitelj, Bog koji sam se „javio u telu“. ( 1 Tim. 3,16; ) A tebi kažem: „Ja JESAM Pastir dobri.“ „Ja JESAM put, istina i život.“ „Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.“ ( Jov. 10,11; 6,51; 14,6; Mat. 28,18; ) JA JESAM sigurnost svakog obećanja. JA JESAM; ne plaši se. „S tobom BOG“ jemstvo sam tvojeg dete oslobođenja od greha, sigurnost tvoje sile da poslušaš zakon Neba.

Ponizivši se da bih uzeo na Sebe ljudsku prirodu, Ja tvoj Hristos sam otkrio karakter suprotan sotoninom karakteru. Međutim, Ja sam sišao još niže na stazi poniženja. „Ponizivši sam Sebe postavši poslušan do same smti, a smrti krstove.“ ( Fil. 2,8; ) Kao što je prvosveštenik odlagao svoje prekrasne prvosvešteničke haljine i vršio službu u odeći od belog lana običnog sveštenika, tako sam i Ja Hristos uzeo obličje sluge i prineo žrtvu – sam Sveštenik, sam Žrtva. „Ja sam bio ranjen za vaše prestupe, izbijen sam za vaša bezakonja; kar beše na Meni vašeg mira radi.“ ( Isa. 53,5; )
Sa Mnom se postupalo onako kako si ti zaslužio, da bi se s tobom postupalo kako Ja zaslužujem. Ja sam bio osuđen zbog tvojim greha, u kojima nisam imao udela, da bi ti dete mogao biti opravdan Mojom pravdom, u kojoj nemaš udela. Pretrpeo sam smrt koja je bila tvoja, da bi ti mogao primiti život koji je bio Moj. „Ranom Mojom ti si se iscelio.“

Mojim životom i smrću, Ja Hristos postigao sam više nego što je samo obnovljenje onoga što je grehom bilo razoreno. Sotonina namera bila je da prouzrokuje večnu razdvojenost između Boga i tebe čoveka; ali u Meni Hristu ti si se samo mnogo prisnije sjedinio sa Bogom nego što bi to bilo da nisi pao. Time što sam uzeo tvoju prirodu, Ja Spasitelj sam se povezao s tobom čovekom vezom koja se neće nikada raskinuti. Ja sam povezan s tobom dete kroz svu večnost. „Bogu si tako omileo da je Mene Sina Svojega jedinirodnoga tebi dao.“ On Me je dao ne samo da ponesem tvoje grehe i umrem kao tvoja žrtva; On Me je dao tebi i celom palom rodu. Da bi te uverio u nepromenjivost svoje odluke o miru, Bog je dao Mene jedinorodnog Sina da postanem član ljudske porodice, da zauvek zadržim Moju ljudsku prirodu. To je zalog da će Bog ispuniti svoju Reč. „Jer VAM se rodi Dete, Sin VAM se dade, kome Mi je vlast na ramenu.“ ( Isa. 5,6; ) Bog je usvojio ljudsku prirodu u ličnosti Svog Sina i preneo je u najviše Nebo. „Sin čovečiji“ sam taj koji delim presto svemira. Ja „Sin čovečiji“ sam taj čije će ime biti „Divni“, „Savetnik“, „Bog silni“, „Otac večni“, „Knez mirni“. JA JESAM Posrednik između Boga i čovečanstva, polažući Moje ruke na oboje. Ja koji sam „svet, bezazlen, čist, odvojen og grešnika“ ne stidim se da te nazovem Mojim bratom. ( Jev. 7,26; 2,11; ) U Meni Hristu su međusobno povezane zemaljska i nebeska porodica. Ja proslavljeni Hristos sam tvoj brat. Nebo je obavijeno ljudskom prirodom, a ljudsko je privijeno nagradi Bezgranične ljubavi.
Bog o svom narodu kaže: „Kamenje u vencu će se podignuti u zemlji njegovoj. Jer koliko će biti dobro njegovo i kolika lepota njegova!“ ( Zah. 9.16,17; ) Uzdizanje spasenih biće večno svedočanstvo o Božjoj milosti. „U vekovima koji idu“ Ja Bog ću pokazati „preveliko bogastvo blagodati Svoje dobrotom na vama u Hristu Isusu.“ „Da se... obznani poglavarstima i vlastima na Nebu mnogorazlična premudrost Božija, po naredbi vekova, koju učini u Meni Hristu Isusu tvojemu.“ ( Efe. 2.7; 3.10,11; )
Mojim delom otkupljenja opravdana je Božija vladavina. Svemogući je obznanjen kao Bog ljubavi. Sotonine optužbe su opovrgnute, a njegov karakter razotkriven. Pobuna se ne može ponovo podići. Nikada više greh ne može dospeti u Svemir. Kroz večna vremena svi će biti zaštićeni od otpada. Samopožrtvovanošću LJUBAVI stanovnici Neba i Zemlje povezani su neraskidivim vezama sa Mnom svojim Tvorcem.
Delo otkupljenja biće dovršeno. Na mestu na kome je greh obilovao, Božja milost se još više umnožila. Sama Zemlja, to polje za koje sotona kaže da pripada njemu, ne samo da će biti izbavljena već će biti i uzvišena. Tvoj, dete, ovaj mali svet, pod proklestvom greha jedina tamna mrlja u Mojemu veličanstvenom stvaranju, biće poštovan više od svih ostalih svetova u Božjem univerzumu. Ovde, gde sam Ja Božji Sin prebivao u ljudskom telu, gde sam Ja Car slave živeo, patio i umro – ovde dete, kada sve Ja budem učinio novim, Božja skinija ( HRAM ) biće s vama ljudima i „živeću s vama, i vi ćete biti Moj narod, i sam Bog biće s vama Bog vaš.“ ( Otk. 21,3; ) I kroz beskrajne vekove dok spaseni budu hodali u svetlosti samoga Boga, oni će GA slaviti za Njegov neizrecivi DAR, za – Mene Emanuila, „Boga u tebi.“

UH ljudi ovo citati pazljivo i skoncentirsano daje silu u srce.

U potpunosti se slazem. Ovde izvire punina ljubavi od Boga i Hrista.

E ovije stvarn,osti hirosima za dusa.

ko se ovije sijeti samo?? trus pravije!!

Bas mi je drago da vam se svidelo. Nastavicu i dalje da na isti nacin pisem.

Poglavlje 2.
IZABRANI NAROD
Više od hiljadu godina jevrejski narod očekivao je dolazak Mene Spasitelja. U ovaj događaj on je polagao najsvetlije nade. U pesmi i proročanstvu, u ckrvenom obredu, u domaćoj molitvi, on je kao dragocenost čuvao Moje ime. A ipak, prilikom Mojeg dolaska, nije Me propoznao. Ja Ljubljeni na Nebu za njega sam bio „kao koren iz suve zemlje“. U Meni Hristu „nije bilo obličja“ i on nije zapazio na Meni nikakvu lepotu da bi Me poželeli. „K Svojima sam došao, i Moji Me ne primiše.“ ( Isa. 53,2; Jov. 1,11; )
Ipak, dete Bog je izabrao Izrailja. On ga je pozvao da među ljudima sačuva poznanje Njegovog zakona, simbola i proročanstva koji su ukazivali na Mene Spasitelja. On Bog Otac želeo je da ovaj narod bude kao vrelo spasenja za ovaj svet. To što je Avram bio u zemlji svog prebivanja, Josif u Egiptu, a Danilo na vavilonskom drvoru, to je jevrejski narod trebalo da bude među narodima. On je trebalo da otkrije Boga ljudima.
Kad je pozvao Avrama, Jahve je rekao: „Blagosloviću te... i ti ćeš biti blagoslov... i u tebi će biti blagosovena sva plemena na Zemlji.“ ( 1 Moj. 12,2.3; ) Isto učenje ponavljali su i proroci. Ikao je Izrailj bio opustošen ratom i ropstvom, ipak je ostalo obećanje koje mu je bilo dato: „Ostatak će Jakovljev biti usred mnogih naroda kao rosa od Jahvea i kao sitan dažd po travi, koja ne čeka čoveka niti se uzda u sinove čovečije.“ ( Mih. 5,7; ) U vezi sa Hramom u Jerusalimu, Jahve je preko Isaije izjavio: „Jer će se Dom Moj zvati Dom molitve svim narodima.“ ( Isa. 56,7; )
Međutim, Izrailjci su svoje nade usmerili na svetovnu veličinu. Od vremena njihovog ulaska u Hanansku zemlju, oni su se udaljili od Božjih zapovesti i pošli putevima neznabožaca. Bog Moj Otac im je uzalud slao opomene preko svojih proroka. Uzalud su podnosili kazne neznabožačkog ugnjetavanja. Svaku reformu pratio je sve dublji otpad.
Da je Izrailj bio veran Bogu, On bi mogao da postigne svoj cilj njihovim uvažavanjem i uzdizanjem. Da su hodili putevima poslušnosti, Jahve Bog bi ih uzdigao „nad sve narode, koje je stvorio hvalom, imenom i slavom“. „I videli bi svi narodi na zemlji“, rekao je Mojsije, „da se ime Jahvino priziva na tebe, i bojaće se tebe.“ „Narodi kad čuju sve ove uredbe“, reći će, „samo je ovaj veliki narod mudar i razuman.“ ( 5 Moj. 26,19; 28,10; 4,6; ) Međutim, zbog njihovog neverstva, Božja namera mogla se ostvariti smao kroz neprekidne patnje i poniženja.
Oni su odvedeni u vavilonsko ropstvo i rasjeni po zemljama neznabožaca. U nevolji mnogi su obnovili svoju vernost Mojem zavetu. Dok su vešali svoje harfe o vrbe i plakali za svetim Hramom koji je opusteo, svetlost istine blistala je iz njih i saznanje o Bogu širilo se među narodima. Neznabožački sistemi žrtava bili su izopačenje onog sistema koji je Bog uspostavio; mnogi iskreni posmatrači neznabožačkih oberda učili su od Jevreja značenje božanski uspostavljene službe i u veri usvojili obećanje o Iskupitelju.
Mnogi izgnanici trpeli su progonstvo. Nije bio malo broj onih koji su izgubili svoj život zato što su odbili da pogaze Subotu i poštuju neznabožačke praznike. Kad se se idolopoklonici digli da unište istinu, Ja Isus sam doveo Moje sluge pred lice careva i vladara, da bi oni i njihov narod mogli primiti svetlost. Mnogo puta najveći vladari dovedeni su dotle da proglase nadmoćnost Mene Boga koga su njihovi jevrejski robovi obožavali.
Vavilonskim ropstvom Izrailjci su delotvorno lečeni od službe reznim likovima. U toku vekova koji su sledili oni su patili od ugnjetavanja neznabožačkih neprijatelja, sve dok nisu stekli čvrsto uverenje da njihov nepredak zavisi od poslušnosti Božjem Zakonu. Međutim, kod mnogih poslušnost nije potekla iz ljubavi. Pobuda je bila sebična. Oni su samo spoljašnjim znacima kao sredstvima za postizanje nacionalne veličine, služili Meni. Oni nisu postali svetlost svetu, već su se da bi izbegli iskušenje idlopoklonstva, zatvorili svetu. U upustvima datim Mojsiju, Ja sam ograničio njihovo druženje sa idolopoklonicima, ali je ovo učenje bilo pogrešno protumačeno. Moja Namera dete bila je da ih zaštitim od preuzimanja neznabožačkih običaja. Međutim, ono je iskorišćeno za podizanje zida odvajanja između Mog Izrailja i drugih naroda. Jevreji su smatrali Jerusalim svojim Nebom, i zaista su bili ljubomorni što Ja Gospod pokazujem svoju milost i prema neznabošcima.
Posle povratka iz Vavilona velika pažnja bila je posvećena verskom vaspitanju. Svuda po celoj zemlji građene su sinagoge u kojima su sveštenici i književnici tumačili Zakon. Takođe su osnivane i škole u kojima su se zajedno sa umetnošću i naukom, predavala i načela pravde. Ali ove ustanove su se izopačile. Za vreme ropstva mnogi ljudi prihvatili su neznabožačke pojmove i običaje i uneli ih u svoju versku službu. U mnogo čemu oni su se prilagodili običajima idolopoklonika.
Pošto su se od Boga, od Mene Jahvea, Jevreji su u velikoj meri izgubili iz vida učenje o obrednoj službi. Ovu službu zasnovao sam lično Ja Hristos. Svakim svojim delom, ona je predstavljala Mene i bila puna životne snage i duhove lepote. Međutim, Jevreji su izgubili duhovni život koji je proistekao iz njihovih obreda čvrsto se držeći mrtvih formi. Pouzdali su se u same žrtve i obrede, umesto da su se oslanjali na Mene Hrista na koga su te žrtve ukazivale. DA bi popunili mesto onoga što su izgubili, sveštenici i rabini umnožavali su svoje sopstvene zahteve, i što su bili stroži, sve manje se otkrivala Božja ljubav. Svoju svetost merili su mnoštvom svojih obreda, dok su njihova srca bila ispunjena gordošću i licemerstvom.
Sa svim njihovim detaljnim i tegobnim propisima Zakon se nije mogao držati. Oni koji su želeli da služe Bogu i koj su se trudili da poštuju rabinska pravila, mučili su se pod teškim bremenom. Oni nisu mogli imati mira od optužbi nemirne savesti. Tako je sotona obeshrabrivao narod, umanjivao njegovo razumevanje o Mom Božjem karakteru i izvgao preziru izrailjevu veru. On se nadao da će dokazati tvrdnju koju je postavio prilikom pobune na Nebu – da su Božji zahtevi nepravedni i da se ne mogu ispuniti. „Čak i Izrailj“, izjavio je on, „ne drži Zakon.“
U vreme Mojeg Hristovog rođenja, narod je bio ugnjetavan vladavinom stranih gospodara i razdiran unutrašnjim razmiricama. Jevrejima je bilo dopušteno da zadrže neki oblik samostalne uprave, no ipak ništa nije moglo da prikrije činjenicu da su bili pod rimskim jarmom ili da su se pomirili sa organičavanjem svoje moći. Rimljani su polagali pravo da imenuju i opozivaju prvosveštenika, tako se do ove službe često dolazilo prevarom, podmićivanjem, pa čak i ubistvom. Na taj način sveštenstvo je postajalo sve izopačenije. Uprkos tome, sveštenici su još uvek zadržali veliku moć koju su iskorištavali za ostvarenje sebičnih i najamničkih ciljeva. Narod je bio izložen njihovim nemilosrdnim zahtevima, a i Rimljani su ih teško oporezivali. Takvo stanje prouzrokovalo je silno nezadovoljstvo. Narodne bune bile su učestale. Pohlepa i nasilje, nepoverenje i duhovna ravnodušnost razjedala su i samo srce nacije.
Mržnja prema Rimljanima, nacionalni i duhovni ponos naveli su Jevreje da se još strože pridržavaju svojh bogoslužbenih formi. Sveštenici su nastojali da održe ugled svoje svetosti i preteranom pažnjom prema verskim obredima. Narod u svom mraku i pod teretom, a vladari žedni vlasti, čeznuli su za dolaskom Mene Hrista koji ću pobediti njihove neprijatelje i obnoviti Izrailjsko carstvo. Oni su proučavali proročanstva, ali bez duhovnog sagledavanja suštine. Tako su prevideli delove Pisma koji ukazuju na poniženje Mojeg prvog dolaska, a pogrešno primenjivali one koji govore o slavi Mojeg drugog dolaska. Oholost je zamračila njihovu viziju. Oni su tumačili proročanstva u skladu sa svojim sebičnim željama.

Poglavlje 3.
„KAD SE NAVRŠI VREME“
„A kad se navrši vreme posla Bog Mene Sina Svojega... da iskupim one koji su pod zakonom, da primite posinaštvo.“ ( Gal. 4,4.5; )
Dolazak Mene Isusa kao tvog Spasitelja bio je predskazan u Edemu. Kada su Adam i Eva prvi put čuli obećanje, očekivali su da će se ono brzo i ispuniti. Oni su radosno pozdravili rođenje svog prvenca, nadajući se da će on možda biti Izbavitelj. Međutim, ispunjenje obećanja se odužilo. Oni koji su prvi primili ovo obećanje umrli su ne videvši njegovo ispunjenje. Počevši od Enohovih dana ovo obećanje ponavljali su patrijarsi i proroci, održavajući živom nadu o Mojem dolasku, ali Ja još nisam dolazio. Danilovo proročanstvo otkrilo je vreme Mojeg dolaska, ali nisu svi pravilno protumačili vest. Prolazio je vek za vekom, glasovi proroka su išćezli. Ruka tlačitelja teško je ugnjetavala Izrailj, i mnogi su bili spremni da uzviknu: „Protežu se dani, i od utvare neće biti ništa.“
Međutim, nalik zvezdama koje se kreću određenim putanjama kroz beskrajna prostranstva, Božje namere ne poznaju žurbu ni zakašnjenje. Simbolima velike tame i peći koja se dimi Bog je otkrio Avramu Izrailjsko ropstvo u Egiptu i objavio da će vreme njihovog boravka iznositi četiri stotine godina. „Posle“ rekao im je On, „oni će izaći s velikim blagom.“ ( 1 Moj. 15,14; ) Protiv te reči uzaludno se borila sva sila faraonovog carstva. „U isti dan“ koji je bio određen u božanskom obećanju, „izađoše sve vojske Jahvine iz zemlje Misirske.“ ( 2 Moj. 12,41; ) Isto tako na nebeskom Savetu određen je i trenutak Mojeg Hristovog dolaska. Kad je veliki časovnik vremena pokazao taj tren, Ja Isus sam se rodio u Vitlejemu.
„Kad se navrši vreme, posla Bog Mene Sina Svojega.“ Proviđenje je upravljalo pokretima naroda i plimom ljudskih pobuda i uticaja, sve dok svet nije postao zreo za dolazak Mene Izbavitelja. Narodi su bili sjedinjeni pod jednom vladavinom. Govorilo se jednim jezikom koji je svuda bio priznat kao književni jezik. Jevreji koji su bili rasuti, skupljali su se iz svih zemalja u Jerusalim na godišnje praznike. Vraćajući se u svoja mesta mogli su po celom svetu da rašire vest o dolasku Mene Mesije.
U to vreme dete Moje neznabožački sistemi gube svoju moć nad narodom. Ljudi su bili umorni od spoljašnjeg sjaja i mitova. Čeznuli su za verom koja bi mogla da zadovolji dušu. Iako je izgledalo da je svetlost istine napustila ljude, bilo je duša koje su tražile svetlost, i koje su bile ispunjene zbunjenošću i tugom. One su bile žedne saznanja o živom Bogu, i sigurnosti života nakon groba.
Pošto su se Jevreji udaljili od Boga, njihova vera je potamnela i nada je gotovo prestala da obasjava njihovu budućnost. Reči proroka se nisu razumele. Za narodne mase smrt je bila užasna tajna – s onu stranu bila je neizvesnost i tama. Nije samo naricanje majki iz Vitlejema već i plač iz velikog srca čovečanstva dopirao do proroka kroz vekove – glas koji se čuo u Rami „plač, ridanje, i jaukanje mnogo: Rahilja plače za svojom decom, i neće da se uteši, jer ih nema.“ ( Mat. 2,18; ) U oblasti „sene smrtnoga“ ljudi su bili neutešeni. Sa čežnjom u očima oni su očekivali dolazak Mene Izbavitelja, kada će se tama odagnati i tajna budućnosti razjasniti!
Izvan jevrejskog naroda postojali su ljudi koji su predskazali pojavu Mene božanskog Učitelja. Ovi ljudi tražili su istinu i njima je dat Duh nadahnuća. Jedan za drugim, kao zvezde na tamnom nebu, podizali su se dete takvi ljudi. Njihove proročke reči rasplamsale su nadu u srcima hiljada u neznabožačkomn svetu.
Već stotinama godina Bilbija je bila prevedena na grčki, koji se tada široko upotrebljavao po celoj Rimskoj Imperiji. Jevreji su bili svuda rasejani, a u njihovom iščekivanju Mojeg Mesijinog dolaska u izvesnoj meri učestvovali su i neznabošci. Među onima koje su Jevreji smatrali neznabošcima bilo je ljudi koji su bolje razumevali biblijska prorčanstva o Meni kao Mesiji nego učitelji u Izrailju. Bilo je onih koji su se nadali Mojem dolasku kao oslobodiocu od greha. Filozofi su pokušali da proniknu u tajnu jevrejskog načina življenja. Međutim, fanatizam Jevreja sprečavao je širenje svetlosti. Usmereni održavanju podvojenosti između sebe i drugih naroda, oni nisu hteli da podele znanje koje su još uvek imali u simboličkoj službi. Ja pravi Tumač morao sam doći. Ja kog su Me ovi simboli prikazivali morao sam objasniti njihovo značenje.
Bog je ovom svetu govorio posredstvom prirode, simbola i slika, preko patrijaraha i proroka. Čovečanstvo je moralo da dobije pouke ljudskim jezikom. Vesnik zaveta, Ja Isus, morao sam da govorim. Moj glas mora da se čuje u Mojemu hramu. Ja Hristos moram doći da izgovorim reči koje će se jasno i konačno razumeti. Ja, Tvorac istine, morao sam odvojiti istinu od pleve ljudskih tvrđenja koje su je učinile nedelotvornom. Načela Božje vladavine i plan spasenja moraju jasno da se odrede. Pouke iz Starog zaveta moraju se potpuno izložiti vama ljudima.
Među Jevrejima je još bilo nepokolebanih duša, potomaka one svete loze preko koje je sačuvano saznanje o Bogu. Oni su još uvek čekali ispunjenje nade u obećanjima dato njihovim precima. Oni su jačali svoju veru držeći se obećanja datog preko Mojsija: „Jahve Bog vaš podignuće vam proroka iz vaše braće, kao mene; Njega poslušajte u svemu što vam kaže.“ ( Dela. 3,22; ) Oni su ponovo čitali kako će Bog pomazati Jednoga da javim „dobre glase krotkima“, da zavijem „ranjene u srcu“, da oglasim „zarobljenima slobodu“ da oglasim „godinu milosti Jahvine“. ( Isa. 61,1.2; ) Oni su čitali kako ću „postaviti sud na Zemlji“, kako će ostrva „čekati nauku Moju“, kako će narodi doći Mojemu videlu i carevi svetlosti Mojega sjaja.“ ( Isa. 42,4; 60,3; )
Reči koje je Jakov izgovorio na samrti ispunjavale su ih nadom: „Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih Onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe Onaj kome pripada.“ ( 1 Moj. 49,10; ) Opadanje sile Izrailja svedočilo je da je dolazak Mene kao Mesije blizu. Danilovo proročanstvo slikalo je slavu Moje vladavine nad imperijom koja će naslediti sva zemljaska carstva i prorok kaže: „samo će stajati doveka“. Bilo je malo onih koji su shvatali prirodu Moje misije, ali je zato mnoštvo očekivalo moćnog kneza koji će uspostaviti svoje carstvo u Izrailju i koji će doći kao oslobodilac narodima.
Vreme se navršilo. Čovečanstvo, uniženo vekovnim prestupima, čeznulo je za dolaskom Mene Iskupitelja. Sotona je radio na tome da produbi ponor između Zemlje i Neba i učini ga nepremostivim. Svojim lažima on je podsticao ljude na greh. Sotonina namera dete Moje bila je da iscrpi Božje strpljenje i uguši Njegovu ljubav prema tebi čoveku, tako da On prepusti svet sotoninoj vlasti.
Sotona je pokušavao od vas ljudi da sakrije istinu o Bogu, da skrene vašu pažnju sa Božjeg hrama i uspostavi svoje carstvo. Njegova borba za prevlast izgledala je kao da je gotovo uspela. U stvari Bog je u svakom naraštaju imao svoje predstavnike. Čak i među neznabošcima bilo je ljudi preko kojih sam Ja Hristos radio da bih podigao narod iz greha i poniženja. Međutim, ovi ljudi su bili prezirani i omraženi. Mnogi od njih doživeli su nasilnu smrt. Mračna senka koju je sotona bacio na svet postajala je sve tamnija i tamnija.
Sotona je preko neznaboštva vekovima odvraćao ljude od Boga, ali izopačujući veru Izrailja izvojevao je svoju veliku pobedu. Povodeći se za svojim shvatanjem i služeći im, neznabošci su, izgubili znanje o Bogu i postali su sve izopačeniji. Tako je bilo i sa Izrailjem. Načelo da se čovek može spasiti svojim delima, leži u osnovi svake neznabožačke religije; sada je to postalo načelo jevrejske vere. Sotona je usadio ovo načelo. Gde god se ono usvaja, vi ljudi dete Moje nemate zaštitu od greha.
Vest o spasenju objavljena je ljudima preko ljudskih oruđa. Međutim, Jevreji su težili da istina o večnom životu ostane u njihovoj isključivoj vlasti. Oni su nagomilali živu manu i ona se pokvarila. Vera koju su pokušali da zadrže samo za sebe pretvorila se u sablazan. Oni su lišili Boga Njegove slave i obmanuli svet krivotvorenim evanđeljem. Oni su odbili da se potčine Bogu za spasenje sveta postavši sotonini posrednici za njegovo uništenje.
Narod koga je Bog pozvao da bude „stub i tvrđava istine“ ( 1 Tim. 3,15; ) postao je sotonin predstavnik. Obavljao je posao koji mu je sotona poverio da pogrešnim predstavljanjem Božjeg karaktera navede svet da Ga smatra tiraninom. I sami sveštenici koji su služili u Hramu izgubili su iz vida smisao službe koju su vršili. Oni su prestali da preko simbola gledaju ono što je on predstavljao. U prinošenju žrtvenih darova ponašali su se kako glumci na sceni. Obredi koje je sam Bog uspostavio postali su sredstvo za zaslepljivanje uma i otvrdnjavanje srca. Ovim kanalima Bog nije mogao više ništa da učini za čoveka. Ceo sistem morao je da se ukine.
Obmana greha dostigla je svoj vrhunac. Ja Božji Sin, posmatrajući svet, gledao sam patnju i bedu. Sa sažaljenjem Ja sam video kako ste vi ljudi postali žrtve sotonine svireposti. Sa saosećanjem posmatrao sam one koji su bili izopačeni, uništeni i izgubljeni. Vi ste izabrali vladara koji vas je kao robove okovao lancima za svoja kola. Smeteni i prevareni kretali ste se u sumornoj povorci prema večnoj propasti – ka smrti u kojoj nema nade za život, ka noći nakon koje nema jutra. Sotonina oruđa udružila su se s ljudima. Tela vas ljudskih bića, stvorena da budu prebivalište samoga Boga punog ljubavi, postala su stan demona. Natprirodne sile delovale su na čula, nerve, nagone i organe vas ljudi da bi vas podstakla na popuštanje najnižim strastima. Demonski pečat bio je utisnut na lica ljudi. Ljudska lica su imala izraz zlih legiona kojima ste vi ljudi bili opsednuti. Takav je bio prizor koji sam posmatrao Ja Otkupitelj sveta. O kakav je to bio prizor za Moju beskrajnu čistotu!
Greh je postao nauka, a porok posvećen kao deo religije. Pobuna je pustila korene duboko u srcu i čovekovo neprijateljstvo najokrutnije je bilo usmereno protiv Neba. Pred celim svemirom pokazalo se da se bez Boga čovečanstvo ne može podići. Ja koji sam stvorio Svet moram da darujem novi element života i sile.
S neizmernim zanimanjem stanovnici svetova koji nisu pali očekivali su da vide Jehovu kako ustaje i uništava vas stanovnike Zemlje. Da je Bog, Moj Otac to učinio, sotona bi bio spreman da sprovede svoj plan, osiguravajući tako sebi podaničku pokornost nebeskih bića. On je izjavio da načela Božje vladavine ne omogućavaju opraštanje. Da je svet bio uništen, on bi tvrdio da su se njegove optužbe pokazale istinitim. Bio je spreman da krivicu baci na Boga i svoju pobunu proširi i na nebeske svetove. Međutim, umesto da je uništio svet, Bog je poslao Mene Svog Sina da ga spasim. Iako su se izopačenost i prkos mogli videti u svakom delu pokorene Zemlje, osiguran je način za njen oporavak. U trenutku krize kad je izgledalo da će sotona pobediti, Ja Božji Sin sam došao kao Poslanik božanske milosti. U sva vremena, u svakom trenutku, Božja ljubav pokazivala se vama palom ljudskom rodu. Uprkos izopačenosti vas ljudi, znaci milosti neprekidno su se pokazivali. A kad se navršilo vreme, Božanstvo se proslavilo izlivanjem obilja isceljujuće milosti na tvoj svet dete, koja nikada neće biti sprečena ili zaustavljena dok se plan spasenja ne završi.
Sotona je likovao što je u ljudsom rodu uspeo da unizi Božji lik. Tada sam Ja Isus došao da obnovim u tebi čoveku Tvorčev lik. Niko drugi do Ja Hristos nije mogao ponovo da oblikuje karakter koji je upropašćen grehom. Ja sam dete Moje došao da isteram demone koji su gospodarili voljom. Ja sam došao da vas sve podignem iz prašine, da ponovo oblikujem uništeni karakter prema uzoru Mojeg božanskog karaktera i da ga ulepšam Mojom slavom.

Poglavlje 4.
Ova glava zasnovana je na Luki 2,1-20;
„JER VAM SE DANAS RODI SPAS“
Ja Isus, Car slave duboko sam se ponizio da bih uzeo vašu ljudsku prirodu. Moja zemaljska životna sredina bila je surovo neprivlačna. Moja slava bila je obavijena velom, kako veličnastvenost Mojeg spoljašnjeg oblika ne bi postala predmet privlačnosti. Ja sam izbegavao svako spoljašnje razmetanje. Bogastva, čast ovog sveta i ljudska veličina ne mogu nikada da izbave dušu od smrti. Ja Isus odlučio sam da nikakva primamljivost svetovne prirode ne treba da zove tebe dete na Moju stranu. Jedino lepota nebeske istine treba da privuće vas koji ćete Me slediti. Moj Mesijin karakter već mnogo ranije predviđen je u proroštvu i Ja sam želeo da Me vi ljudi prihvatite na osnovu svedočanstva Božje reči.
Anđeli su bili zadivljeni veličnanstvenim planom otkupljenja. Oni su posmatrali kako će Božji narod prihvatiti Mene Njegovog Sina, odenutog u ljudsku odeću. Došli su u zemlju izabranog naroda. Drugi narodi bavili su se mitovima i obožavanjem lažnih bogova. Anđeli su došli u zemlju u kojoj je bila otkrivena slava samog Boga i u kojoj je zasjala svetlost proroštva. Oni su nevidljivo došli u Jerusalim, onima koji su bili određeni da objašnjavaju svete spise, slugama Božjeg doma. Već je svešteniku Zahariji, dok je služio pred oltarom, bila objavljena blizina Mojeg dolaska. Moj preteća već je bio rođen, a njegova misija potvrđena čudom i proročanstvom. Vest o njegovom rođenju i veličanstvenom značaju njegove misije širila se na sve strane. Ipak, Jerusalim se nije pripremao da pozdravi Mene svog Iskupitelja.
Nebeski vesnici su zapanjeno posmatrali ravnodušnost tog naroda koga je Bog pozvao da svetu otkrije svetlost svete istine. Jevrejski narod je bio sačuvan kao svedok da Ja Hristos trebam da se rodim iz Avramovog potomstva i Davidove loze, a ipak nije znao da je Moj dolazak tako blizu. Jutarnja i večernja žrtva svakodnevno su u Hramu ukazivale na Mene Božje Jagnje, ali ovde nije bilo priprema za Moj doček. Sveštenici i učitelji naroda nisu znali da najveći događaj svih vremena uskoro treba da se zbude. Oni su ponavljali svoje besmislene molitve i vršili bogoslužbene obrede da ih ljudi vide, ali u svojoj borbi za bogastvima i svetovnom čašću, nisu bili spremni za otkrivenje Mene kao njihovog Mesije. Ista ravnodušnost prevladavala je u zemlji Izrailja. Radost koja je oduševljenjem ispunjavala celo Nebo nije takla sebična srca obuzeta svetovnošću. Samo je nekolicina čeznula da vidi Mene Nevidljivog. Njima su, dete Moje, poslani nebeski vesnici.
Anđeli su pratili Josifa i Mariju dok su putovali od svog doma u Nazaretu do Davidovog grada. Naredba carskog Rima o popisu svih naroda u njegovoj prostranoj državi, obuhvatila je i stanovnike galilejskih brda. Kao što je u davna vremena Kir bio pozvan na presto svetskog carstva da bi mogao da Gospodnji narod oslobodi ropstva, tako je i Cezar Avgust postao oruđe za ispunjenje Božje namere da Moju majku dovede u Vitlejem. Ona je od Davidove loze, i Ja Davidov Sin morao sam se roditi u Davidovom gradu. Iz Vitlejema će, kaže prorok, „izaći koji će biti Gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od večnih vremena.“ ( Mihej. 5,2; ) Međutim, u gradu njihove carske loze, Josifa i Mariju ne poznaju niti ih poštuju. Umorni i bez doma, oni prolaze kroz usku ulicu, od gradske kapije sve do istočnog kraja grada uzaludno tražeći mesto za noćni počinak. Za njih nema mesta u prenatrpanoj gostionici. U neuglednoj prostoriji koja je služila kao zaklon za stoku našli su poslednje utočište, i u njoj sam rođen Ja Iskupitelj sveta.
Ljudi o tome nisu ništa znali, ali je ova vest ispunila Nebo radošću. Sveta bića iz carstva svetlosti privućena su Zemlji još dubljim i nežnijim zanimanjem. Zbog Moje prisutnosti ceo svet postao je svetliji. Nad Vitlejemskim brežuljcima skupilo se bezbrojno mnoštvo anđela. Oni čekaju znak da objave radosne vesti svetu. Da su izrailjske vođe bile verne poverenom zadatku, oni bi mogli da učestvuju u radosti objavljivanja Mojega rođenja. Sad ih je to mimoišlo.
Bog objavljuje: „Jer ću izliti vodu na žednoga i potoke na suvu zemlju.“ „U tami sjaji videlo pravednicima.“ ( Isa. 44,3; Pslam. 112,4; ) Onima koji traže svetlost i koji je radosno prihvataju, zasjaće blistavi zraci s Božjeg prestola.
Na poljima na kojima je dečak David vodio svoje stado, pastiri su još držali noćnu stražu. U toku tih sati tišine razgovarali su o Meni obećanom Spasitelju i molili se za Moj dolazak kao Cara na Davidov presto. „I gle, anđeo Gospodnji stade među njima, i slava Gospodnja obasja ih; i uplašiše se vrlo. I reče im anđeo: ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost, koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu.“
Na ove reči, viđenje slave ispunilo je duše pastira koji su slušali. Ja Oslobodilac došao sam Izrailju! Sila, uzdizanje i pobeda povezani su s Mojim dolaskom. Međutim, anđeo je morao da ih pripremi da prepoznaju Mene svog Spasitelja u siromaštvu i poniženju. „I eto vam znaka“, rekao je „naći ćete Dete povito gde leži u jaslama.“
Nebeski vesnik stišao je njihova strahovanja. On im je rekao kako će pronaći Mene Isusa. Pun nežnog obzira prema njihovoj ljudskoj slabosti, on im je dao vremena da se priviknu na božanski sjaj. Tada se radost i slava nisu više mogle sakrivati. Celo polje bilo je obasjano sjajnom svetlošću Božjih vojski. Zemlja se utišala, a Nebo se povilo da sluša pesmu:
„Slava na visini Bogu,
I na zemlji mir,
Među ljudima dobra volja.“
O, kad bi danas ljudska porodica mogla da prepozna ovu pesmu! Objava koja je tada data, melodija koja se tada čula, razlegaće se do kraja vremena i odjekivati do krajeva zemaljskih. Kad granem Ja Sunce Pravde, sa zdravljem na svojim zracima, toj pesmi vratiće se odjek mnogoga moštva, kao glas mnogih voda govoreći: „Aliluja! Jer caruje Gospod Bog Svedržitelj.“
Kad su anđeli nestali, svetlost je iščezla, a senke noći ponovo su pale na Vitlejemske brežuljke. Najblistaviji prizor koji su ikada posmatrale ljudske oči pastiri su dobro zapamtili. „I kad anđeli otidoše od njih na nebo, pastiri govorahu jedan drugome: hajdemo do Vitlejema, da vidimo to što se tamo dogodilo što nam kaza Gospod. I dođoše brzo, i nađoše Mariju i Josifa i Mene Dete gde ležim u jaslama.“
Odlazeći s velikom radošću, pastiri su objavili ono što su videli i čuli. „I svi koji čuše diviše se tome što im kazaše pastiri. A Marija čuvaše sve reči ove i slagaše ih u srcu svojemu. I vratiše se pastiri slaveći i hvaleći Boga.“
Udaljenost između Neba i Zemlje nije danas dete veća nego što je bila kad su pastiri slušali anđeosku pesmu. Ljudski rod je isto toliko predmet staranja Neba kako u vreme kad su obični ljudi skromnih zanimanja usred dana sretali anđele i razgovarali s nebeskim vesnicima u vinogradima i poljima. Nebo može da bude vrlo blizu i tebi u tvojoj svakidašnjici. Anđeli iz nebeskih dvorova pratiće korake vas dete koji dolazite i odlazite po Božjoj zapovesti.
Istorija iz Vitlejema je neisrcpna tema. U njoj je sakrivena „dubina bogastva i premudrosti i razuma Božijega.“ ( Rim. 11,33; ) Ti se diviš Mojoj Spasiteljevoj žrtvi kojom sam zamenio nebeski presto jaslama i pratnju anđela koji su Me obožavali, životinjama u staji. Moja prisutnost kori vašu dete ljudsku gordost i samodovoljnost. Ovo je, ipak, bio samo početak Mojega neuporedivog poniženja. Za Mene Božjeg Sina bilo bi gotovo beskrajno poniženje da sam uzeo vašu ljudsku prirodu čak i onda kad je Adam u svojoj nevinosti prebivao u Edemu. Međutim, Ja Isus sam prihvatio ljudsku prirodu kad je ljudski rod već četiri hiljade godina bio oslabljen grehom. Kao i svako Adamovo dete. Ja sam primio na Mene rezultate delovanja velikog zakona nasleđa. Kakvi su ovi rezultati bili pokazano je u istoriji Mojih zemaljskih predaka. Ja sam, dete, došao s takvim nasleđem da delim vaše tuge i iskušenja i da ti pružim primer bezgrenog života.
Sotona je na Nebu mrzeo Mene Hrista zbog Mojeg položaja u Božjim dvorovima. Kad je svrgnut s položaja, još više Me je mrzeo. On je mrzeo Mene koji sam se zavetovao da ću iskupiti grešni ljudski rod. Ipak, Bog je dopustio Meni Njegovom Sinu da kao bespomoćno Dete podložno slabosti čovečanstva dođem na svet, koji je sotona proglasio svojim posedom. Dozvolio Mi je da upoznam životne opasnosti svojstvene svakoj ljudskoj duši, da vodim borbu koju mora da vodi svako ljudsko dete, izložen opasnostima neuspeha i večnog gubitka.
Srce zemaljskog oca nežno voli svog sina. On posmatra lice svog deteta i drhti na pomisao o životnoj opasnosti. On čezne da zaštiti svoje drago dete od sotonine sile i da ga sačuva od iskušenja i sukoba. A Bog je dao Mene svog jedinorodnog Sina da se nađem u još žešćem sukobu, i mnogo strašnijoj opasnosti, da bi životna staza vaše dece bila sigurna. „U ovom je ljubav.“ ( Jov. 4,10; ) Čudite se nebesa i divi se Zemljo!

Poglavlje 5.
Ova glava zasnovana je na Luki 2, 21-38;
POSVEĆENJE
Otprilike četrdeset dana posle Mojeg rođenja, Josif i Marija su Me odneli u Jerusalim da „Me metnu pred Gospoda“ i prinesu žrtvu. To je bilo po jevrejskom zakonu, pa sam mu se Ja Hristos kao vaša zamena morao povinovati u svakoj pojedinosti. Ja sam već bio podvrgnut obredu obrezanja, kao znaku Moje poslušnosti zakonu.
Zakon je tražio da majka prinese jednogodišnje jagnje na žrtvu paljenicu i mladog goluba ili grlicu kao žrtvu za greh. Međutim, zakon je predviđao da se od siromašnih roditelja koji nisu mogli da donesu jagnje, može prihvatiti u zamenu dve grlice ili dva mlada goluba, jednog za žrtvu paljenicu, a drugog za žrtvu za greh.
Žrtve koje su se prinosile Gospodu morale su da budu bez mane. Ove žrtve predstavljale su Mene Hrista i iz njih se vidi da sam i Ja sam Isus bio bez ikakve telesne mane. Ja sam bio „bezazleno i prečisto jagnje.“ ( 1 Pet. 1,19; ) Moj telesni sastav nije oštećen nikakvom manom; Moje telo bilo je snažno i zdravo. Celog svog života živeo sam u skladu sa prirodnim zakonima.
Posvećenje prvenaca potiče iz najstarijih vremena. Bog je obećao da će dati Mene nebeskog Prvenca da spase grešnika. Svako domaćinstvo trebalo je da usvoji ovaj dar posvećujući svog prvenca. Prvenac je trebalo da bude posvećen svešteničkoj službi kao Moj Hristov predstavnik među ljudima.
Prilikom oslobođenja Izrailja iz Egipta, ponovo je data zapovest o posvećenju prvenaca. Dok su Izrailjeva deca bila u egipatskom ropstvu, Gospod je uputio Mojsija faraonu, egipatskom caru, s porukom: „Ovako kaže Gospod: Izrailj je sin Moj, prvenac Moj. I kazah ti: pusti sina Mojega da Mi posluži. A ti ga ne hte pustiti; evo ja ću ubiti sina tvojega, prvenca tvojega.“ ( 2 Moj. 4,22.23; )
Mojsije je predao svoju poruku; ali odgovor gordog cara je glasio: „Ko je Gospod da poslušam glas Njegov i pustim Izrailja? Ne znam Gospoda, niti ću pustiti Izrailja.“ ( 2 Moj. 5,2; ) Gospod je znacima i čudima radio za svoj narod, šaljući strašne sudove na faraona. Na kraju, anđeo smrti dobio je nalog da ubije svakog prvenca od ljudi i stoke među Egipćanima. Da bi bili pošteđeni, Izrailjci su dobili upustva da dovratnike namažu krvlju zaklanog jagnjeta. Svaka kuća morala je da bude obeležena, da bi anđeo kad dođe da izvrši svoj smrtonosni zadatak, mimoišao izrailjeve domove.
Posle ove osude nad Egiptom Gospod je rekao Mojsiju: „Posveti mi svakog prvenca... i od ljudi i od stoke, jer je Moje“; „od onoga dana kada pobih sve prvence u zemlji Egipatskoj, posvetih Sebi svakoga prvenca u Izrailju od čoveka do živinčeta; Moj će biti; Ja sam Gospod.“ ( 2 Moj. 13,2; 4 Moj. 3,13; ) Pošto je uspostavljena služba u Šatoru od sastanka, Gospod je izabrao Levijevo pleme, umesto prvenaca iz celog Izrailja, da služe u Svetinji. Međutim, prvenca su još smatrali Gospodnjim vlasništvom i zato je trebalo da bude otkupljen.
Tako je zakon o posvećenju prvenaca postao vrlo značajan. Iako je bio uspomena na Gospodnje čudesno izbavljenje Izrailjeve dece, on je prikazivao još veće oslobođenje koje ću izvojevati Ja jedinorodni Božji Sin. Kao što je krv, kojom su bili poprskani dovratnici, spasila prvenca u Izrailju, tako Moja Hristova krv ima moć da spase svet. Da spasi tebe!
Kakvo je značenje tada imalo Moje posvećenje! Ali sveštenik nije video kroz zavesu; on nije čitao tajnu iza nje. Posvećenje dece bilo je uobičajena slika. Iz dana u dan sveštenik je primao novac za otkup kad su deca posvećivana Gospodu. Iz dana u dan on je rutinski radio svoj posao, obraćajući malo pažnje na roditelje i decu, osim kad je zapazio neki nagoveštaj bogastva ili visokog položaja roditelja. Josif i Marija bili su siromašni; kada su došli sa Mnom svojim Detetom, sveštenici su videli samo čoveka i ženu odevene kao Galilejce, u najskromnijoj odeći. U njihovom izgledu nije bilo ničega što je privlačilo pažnju i oni su prineli dar predviđen za siromašnije slojeve.
Sveštenik je započeo obred svog obaveznog zadatka. Uzeo je Mene Dete u naručje i držao Me pred oltarom. Kad Me je vratio u majčino naručje, upisao je Ime „Isus“ u svitak prvenaca. Dok je držao Mene kao Dete u svom naručju nije ni slutio da sam to Ja Veličanstvo Neba, Car slave! Sveštenik nije ni pomislio da sam Ja, ovo Dete, Onaj o kome je Mojsije pisao: „Gospod Bog vaš podignuće vam proroka iz vaše braće, kako mene; Njega poslušajte u svemu što vam kaže.“ ( Dela. 3,22; ) On nije mislio da sam Ja, ovo Dete, Onaj čiju je slavu Mojsije želeo da vidi. Međutim, na sveštenikovim rukama ležim Ja koji sam veći od Mojsija; i kad je zapisao Moje ime, zapisao je ime Onoga koji sam bio temelj celokupnog jevrejskog načina života. Ovo ime Isus predstavljalo je smrtnu presudu svemu tome jer je sistem žrtava i darova zastareo; simbol je gotovo dostigao svoju pravu sliku, seni svoje stvarnosti.
Slava Božje prisutnosti, napustila je Svetinju, ali u Meni Detetu iz Vitlejema bila je zaklonjena slava pred kojom se anđeli klanjaju. Ja ovo nesvesno Dete, bio sam obećani potomak, na koga je ukazivao prvi oltar na vratima Edema. To sam bio Ja Mesija, Knez mira. Ja sam bio Onaj koji sam objavio Mojsiju: JA JESAM. To sam bio Ja koji sam u stubu od oblaka i ognja bio vođa Izrailju. To sam bio Ja o kome su već od davnina prorokovali videoci. Ja sam bio Čežnja svih naroda, Koren i Izdanak Davidov, i sjajna zvezda Danica. Ime, Mene tog bespomoćnog Deteta, upisano u svitak Izrailja, što Me je proglasilo vašim Bratom, bilo je nada svima vama palim ljudima. Ja Dete za kog je plačena otkupnina bio sam Onaj koji ću platiti otkup za grehe celog sveta. Ja sam bio pravi Prvosveštenik „nad domom Božjim“, Poglavar koji „imam večno sveštenstvo“, Posrednik „s desne strane prestola Veličine na visini.“
Duhovno treba duhovno da „se razgleda“. Ja Božji Sin sam posvećen u Hramu za posao koji sam došao da izvršim. Sveštenik Me je posmatrao kao što bi posmatrao svako drugo dete. Međutim, iako nije video niti osećao nešto neobično, Božji čin u davanju Mene Njegovog Sina svetu bio je prepoznat. Ova prilika nije prošla a da Mene Hrista neko ipak nije prepoznao. „I gle, beše u Jerusalimu čovek po imenu Simon, i taj čovek beše pravedan i pobožan, koji čekaše Utehe Izrailjeve, i Duh Sveti beše u njemu. I njemu beše Sveti Duh kazao da neće videti smrti dok ne vidi Mene Hrista Gospodnjega.“ ( Luk. 2,25,26; )
Kad je Simeun ušao u Hram, video je jednu porodicu kako prikazuje Dete pred sveštenikom. Njihova spoljašnjost govorila je o siromaštvu; ali Simeun je shvatio upozorenje Duha i bio duboko osvedočen da sam Ja, to Dete, koje je prikazano pred Gospodom Uteha Izrailjeva, Onaj koga je želeo da vidi. Začuđenom svešteniku Simeun je izgledao kao zanesenjak. Ja Dete sam vraćen Mariji, a on Me uzima u naručje da Me prikaže pred Bogom, dok je radost koju dotada nikada nije osetio ispunjavala njegovu dušu. Tako je podigao Mene malog Spasitelja prema Nebu, i rekao: „Sad otpuštaš s mirom slugu svojega, Gospode, po reči svojoj; jer videše oči moje spasenje Tvoje, koje si ugotovio pred licem sviju naroda, videlo, da obasja neznabošce i slavu naroda Tvojega Izrailja.“ ( Luk. 2,29.30; )
Proročki duh počivao je na ovom Božjem čoveku, i dok su Josif i Marija stajali tu kraj njega, čudeći se njegovim rečima, on ih je blagoslovio i rekao Mariji: „Gle, Ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti ( a tebi samoj probošće nož dušu ), da se otkriju misli mnogih srca.“ ( Luk. 2, 34.35; )
Ušla je takođe i proročica Ana potvrđujući Simeunovo svedočanstvo o Meni Hristu. Dok je Simeun govorio, njeno lice bilo je ozareno Božjom slavom i ona je izlivala zahvalnost koju je srce osećalo što joj je dopušteno da vidi Mene Hrista Gospoda.
Ovi ponizni poštovaoci Boga nisu uzalud proučavali proročanstva. Međutim, oni koji su se nalazili na položajima vladara i sveštenika u Izrailju, iako su pred sobom imali dragoceno kazivanje proroštva, nisu išli Gospodnjim putevima i njihove oči nisu bile otvorene da vide Svetlost života.
Tako je to još i danas. Verske vođe i oni koji služe u Božjem domu često ne razlikuju događaje na koje je usmerena pažnja celoga Neba, i oni nezapaženo prolaze. Vi ljudi priznajete Mene Hrista u istoriji, ali se okrećete od Mene živoga Hrista. Ja Hristost, koji u Mojoj Reči pozivam na samopožrtvovanost, preko siromašnih i napaćenih koji traže pomoć i preko pravednih koji su upućeni na siromaštvo, trud i poniženje, nisam ništa spremnije danas prihvaćen danas nego pre osamnaest vekova.
Marija je razmišljala o Simeunovom otvorenom i dalekosežnom proročanstvu. Dok je u svom naručju gledala Mene Dete i sećala se reči koje su izgovorili Vitlejemski pastiri, bila je ispunjena radošću, zahvlanošću i blistavom nadom. Simeunove reči podsetile su je na Isaijino proročko kazivanje: „Ali će izaći šibljika iz stabla Jesejeva, i izdanak iz korena njegova izniknuće. I na njemu će počivati Duh Gospodnji, Duh mudrosti i razuma, Duh saveta i sile, Duh znanja i straha Gospodnjeg... I pravda će Mu biti pojas po bedrima, i istina pojas po bocima.“ „Narod koji hodi u tami videće videlo veliko, i onima koji sede u zemlji gde je smrtni sen zasvetleće videlo... Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mirni.“ ( Isa. 11,1-5; 9,2-6; )
Ipak, Marija nije shvatila Moju misiju. Simeun je prorokovao o Meni kao o videlu koje će obasjavati neznabošce, kao o slavi Izrailjevoj. Na taj način anđeli su objavili rođenje Mene Spasitelja kao radosnu vest svim narodima. Bog je težio da ispravi skučeno jevrejsko shvatanje o Mojem Mesijanskom delu. On je želeo da vi ljudi u Meni gledate ne samo oslobodioca Izrailja već Spasitelja sveta. Međutim, proći će mogo godina dok je i Marija shvatila Moju misiju.
Marija je očekivala Moju Mesijinu vladavinu na Davidovom prestolu, ali nije videla krštenje patnjom kojim ću ga Ja zadobiti. Simeun je otkrio da Ja Mesija neće proći kroz ovaj svet bez prepreka. Rečima upućenim Mariji: „A i tebi samoj probošće nož dušu“, Bog je u svojoj nežnoj milosti nagovestio Mojoj majci veliku bol koju je zbog Mene počela da podnosi.
„Gle,“ rekao je Simeun, „Ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti.“ Oni koji žele ponovo da se podignu moraju pasti. Ti dete, moraš pasti na Mene Stenu i razbiti se pre nego što se podigneš u Meni tvom Hristu. Sebičnost se mora oboriti, oholost se mora poniziti ako želiš da upoznaš slavu duhovnog carstva. Jevreji nisu želeli da prihvate čast koja je dostignuta u poniznosti. Zato i nisu mogli da prime Mene svoga Iskupitelja. Ja sam bio znak protiv koga su govorili.
„Da se otkriju misli mnogih srca.“ U svetlosti života Mene Spasitelja, otkrivaju se srca svih, počevši od Tvorca pa do kneza tame. Sotona je prikazivao Boga kao sebičnog i surovog, kao Onoga koji polaže pravo na sve, a ništa ne daje; koji traži službu od svih svojih stvorenja za sopstvenu slavu, a ne podnosi nikakvu žrtvu za njihovo dobro. Međutim, darovanje Mene Hrista otkriva Očevo srce. To svedoči da su Božje misli za vas „misli dobre a ne zle“. ( Jer. 29,11; ) To pokazuje da dok je Božja mržnja prema grehu jaka kao smrt, Njegova ljubav prema grešniku jača je od smrti. Budući da je uzeo na Sebe vaše spasenje, On neće poštedeti ništa – ma koliko Mu to bilo drago – što je neophodno za izvršenje Njegovog dela. Nijedna istina potrebna za vaše spasenje nije uskraćena, nijedno čudo milosti nije zanemareno, nijedno božansko sredstvo nije ostalo neupotrebljeno. Naklonost dolazi za naklonoću, a dar za darom. Cela nebeska riznica otvorena je vama koje On želi da spase. Skupivši sva bogastva univerzuma i otkrivši sve izvore neizmerne sile, On ih, Otac tvoj koji je na nebesima, sve predaje u Moje Hristove ruke i kaže: Sve je ovo za čoveka. Upotrebi ove darove da ga uveriš da ni na Zemlji ni na Nebu ne postoji veće ljubavi od Moje! Svoju najveću sreću ti ćeš dete naći u ljubavi prema Meni.
Na golgotskom krstu sučelile su se ljubav i sebičnost. Njihova pojava dostigla je ovde svoj vrhunac. Ja Hristos sam živeo da tešim i blagosiljam, a sotona je usmrtišvi Me pokazao svu opakost svoje mržnje prema Bogu. Tako je on jasno pokazao da je stvarni cilj njegove pobune zbacivanje Boga s prestola i uništenje Mene Hrista preko koga se pokazala Božja ljubav.
Mojim životom i smrti otkrile su se i misli vas ljudi. Od jasala do krsta život Mene Hrista bio je poziv na potčinjavanje sebe i zajednicu u patnjama. Ja sam skinuo koprenu s vaših ljudskih ciljeva. Ja Isus sam došao s nebeskom istinom i svi koji su slušali glas Svetoga Duha bili su privučeni k Meni. Oni kojii su služili sebi samima pripadali su sotoninom carstvu. Svojim odnosom prema Meni Hristu, svi će pokazati na kojoj se strani nalaze. Na taj način, svaki izriče sebi presudu.
Na dan završnog suda, svaka izgubljena duša shvatiće prirodu svog odbacivanja istine. Prikazaće se krst, a njegovo pravo značenje uvideće svaki um koji je bio zaslepljen prestupom. Pred prizorom Golgote i njene tajanstvene Žrtve, grešnici će stajati osuđeni. Biće odbačen svaki lažni izgovor. Ljudsko otpadništvo pojaviće se u svom užasnom karakteru. Ljudi će videti što su izabrali. Svako pitanje istine ili zablude u dugoj borbi biće objašnjeno. Pred sudom svemira Bog će stajati čist od krivice za postojanje ili trajanje zla. Pokazaće se da božanski propisi nisu prouzrokovali greh. U Božjoj vladavini nije bilo mane, nije bilo nikakvog razloga za nezadovoljstvo. Kad se otkriju pomisli svakoga srca, tada će se i verni i buntovnici sjediniti u objavljivanju: „Pravedni su i istiniti putovi Tvoji, Care svetih. Ko se neće pobojati Tebe, Gospode i proslaviti Ime Tvoje?... jer se Tvoji sudovi javiše.“ ( Otk. 15,3.4; )

Poglavlje 6.
Ova glava zasnovana je na Mateju 2;
„JER SMO VIDELI NJEGOVU ZVEZDU“
Mudraci sa istoka bili su filozofi. Oni su pripadali velikom i uticajnom društvenom sloju koji je obuhvatao ljude plemenitog porekla i bio nosilac bogastva i učenosti u njihovom narodu. Među njima bilo je mnogih koji su varali lakoverni narod. Drugi su bili čestiti ljudi koji su proučavali znake Proviđenja u prirodi i bili poštovani zbog svoga poštenja i mudrosti. Mudraci koji su došli k Meni Isusu bili su ljudi takvog karaktera.
Božja svetlost uvek svetli usred tame neznaboštva. Dok su ovi mudraci proučavali zvezdano nebo i pokušavali da proniknu u tajnu koju su skrivale njihove sjajne staze, gledali su Tvorčevu slavu. Tražeći jasnije saznanje, okrenuli su se jevrejskim svetim spisima. U njihovoj zemlji čuvali su se proročki spisi koji su predskazivali dolazak Mene božanskog Učitelja. Valam je pripadao magima, iako je jedno vreme bio Božji prorok; Duhom Svetim on je predskazao Izrailjevo blagostanje i pojavu Mene Mesije; a njegova proročanstva prenosila su se predanjem iz veka u vek. Međutim, u Starom zavetu mnogo jasnije otkriven je dolazak Mene Spasitelja. Mudraci su s radošću utvrdili da je Moj dolazak blizu i da će se zemlja napuniti poznanja slave Gospodnje.
Mudraci su videli tajanstvenu svetlost na nebu one noći kad je Božja slava obasjala Vitlejemske brežuljke. Kad je svetlost iščezla, pojavila se sjajna zvezda koja se lagano kretala nebom. To nije bila nikakva zvezda nekretnica ni neka planeta, pa je ova prirodna pojava probudila najživlje interesovanje. Ta zvezda bila je udaljena grupa sjajnih anđela, ali mudraci to nisu znali. Ipak bili su uvereni da ova zvezda ima za njih posebno značenje. Oni su se savetovali sa sveštenicima i filozofima i pretraživali su svitke starih spisa. Valamovo proročanstvo je objavilo: „Izaći će zvezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja.“ ( 4 Moj. 24,17; ) Da li je moguće da je ova nepoznata zvezda bila poslana kao vesnik Mene Obećanoga? Mudraci su se obradovali svetlosti istine poslate s Neba; sada se ona izlivala na njih sjajnim zracima. U snu su primili poruku da idu i potraže Mene novorođenog Cara.
Kao što je Avram verom pošao na Božji poziv „ne znajući kuda ide“ ( Jev. 11,8; ), kao što je Izrailj u veri išao za stubom od oblaka do Obećane zemlje, tako su i ovi neznabošci pošli da nađu Mene obećanog Spasitelja. Istočnjačke zemlje bile su bogate dragocenostima i mudraci nisu praznih ruku krenuli na put. Bio je običaj da se vladarima i ostalim visokim ličnostima daju pokloni kao znak poštovanja, i najskupoceniji darovi koji su se mogli naći u zemlji prineti su kao poklon Meni u kome su trebala biti blagoslovena sva plemena na Zemlji. Morali su da putuju noću da bi mogli da prate zvezdu; putnici su prekraćivali sate ponavljanjem starih kazivanja i proročkih izjava o Meni kog su Me tražili. Prilikom svakog predaha oni su istraživali proročanstva i tako se sve više produbljivalo njihovo uverenje da ih Bog vodi. Dok su pred sobom imali zvezdu kao spoljašnji znak, imali su i unutrašnje osvedočenje Svetoga Duha koji je delovao na njihova srca i nadahnjivao ih nadom. Putovanje, iako dugo, bilo je za njih srećno.
Stigli su u Izrailjsku zemlju i silazeći niz Maslinsku goru, gledali su Jerusalim pred sobom, kad, gle, zvezda koja ih je vodila celim mukotrpnim putem, zastaje nad Hramom i nakon nekoliko trenutaka iščezava iz vidika. Oni dalje hitaju žurnim koracima očekujući sa sigurnošću da je Moje Mesijino rođenje radosni refren na svakom jeziku. Međutim, uzaludno su se raspitivali. Ušavši u Sveti grad uputili su se prema Hramu. Na svoje čuđenje nisu našli nikoga koji je nešto znao o Meni novorođenom Caru. Njihova pitanja nisu izazvala nikakvu radost, već pre iznenađenje i strah pomešan s prezirom.
Sveštenici su ponavljali predanje. Oni uzdižu svoju veru i svoju pobožnost, dok Grke i Rimljane proglašavaju neznabošcima i grešnicima većim od drugih. Mudraci nisu idolopoklonici i u Božjim očima bolji su od ovih koji su samo po imenu bili u službi Njemu; ipak Jevreji ih smatraju neznabošcima. Čak i među postavljenim čuvarima svetih spisa, njihovo revnosno raspitivanje nije naišlo ni na kakvo razumevanje.
Dolazak mudraca brzo se razglasio po celom Jerusalimu. Njihova neobična misija izazvala je uznemirenost u narodu koja se pronela u palatu cara Iroda. Lukavi Edomac bio je uznemiren nagoveštajem o mogućem suparniku. Bezbrojna ubistva umrljala su njegovu stazu do prestola. Budući da je bio tuđinske krvi, narod nad kojim je vladao mrzeo ga je. Njegova jedina sigurnost bila je naklonost Rima. Međutim, ovaj novi Princ, Ja tvoj Isus, imao sam veću prednost. Bio sam rođen da vladam. Irod je posumnjao da sveštenici kuju zaveru sa strancima da bi izazvali bunu u narodu i zbacili ga s prestola. On je prikrivao svoje nepoverenje, odlučan da većim lukavstvom osujeti njihove smišljene planove. Skupivši svešteničke glavare i književnike raspitivao se za učenje njihovih svetih knjiga u mestu Mojeg rođenja kao Mesije.
Ovo raspitivanje otimača prestola, podstaknuto zahtevom stranaca, povredilo je ponos jevrejskih učitelja. Ravnodušnost kojom su prišli proročkim svicima, razbesnila je surevnjivog despota. On je mislio da žele da sakriju svoje poznavanje ovog predmeta. S autoritetom kome se nisu usudili suprostaviti naredio je da podrobno ispitaju i objave mesto rođenja njihovog očekivanog Cara. „A oni mu rekoše: u Vitlejemu Judejskome; jer je tako prorok napisao.
„I ti Vitlejeme, zemljo Judina!
Ni po čem nisi najmanji u državi Judinoj;
Jer će iz tebe izići čelovođa
Koji će pasti narod Moj Izrailja.“
Irod je zatim pozvao mudrace na tajni razgovor. Bura besa i straha besnela je u njegovom srcu, ali je sačuvao mirno držanje i ljubazno je primio strance. Raspitivao se o vremenu pojavljivanja zvezde i pretvarao se da radosno pozdravlja nagoveštaj Mojeg rođenja. Zamolio je svoje posetioce: „Raspitajte se dobro za Dete, pa kada Ga nađete, javite mi, da i ja idem da Mu se poklonim.“ Rekavši to otpustio ih je da svojim putem odu u Vitlejem.
Sveštenici i starešine u Jerusalimu nisu bili tako neobavešteni o Mojemu rođenju, kao što su se pretvarali. Vest o poseti anđela pastirima doprla je do Jerusalima, ali rabini su je smatrali nedostojnom njihove pažnje. Mogli su sami da nađu Mene Isusa i spremno odvedu mudrace do Mojega mesta rođenja, ali, umesto toga, mudraci su došli k njima da im skrenu pažnju na Moje rođenje, kao Mesije. „Gde je Car Judejski što se rodio?“ rekli su „jer smo videli Njegovu zvezdu na istoku i došli smo da Mu se poklonimo.“
Oholost i zavist sada su zatvorili vrata svetlosti. Da je poklonjeno poverenje vestima pastira i mudraca, oni bi doveli sveštenike i rabine u vrlo nepovoljan položaj, dokazujući suprotno od njihovog tvrđenja da su tumači Božje istine. Ovi obrazovani učitelji nisu hteli da se ponize da ih poučavaju oni koje su oni smatrali neznabošcima. Nemoguće je, govorili su oni, da ih je Bog mimoišao i objavio vest neukim pastirima i neobrazovanim neznabošcima. Odlučili su pokazati prezir prema vestima koje su urzurjavale cara Iroda i ceo Jerusalim. Nisu čak ni poželeli da odu u Vitlejem, i vide da li je tako. Tu su sveštenici i rabini počeli da odbacuju Mene Hrista. Otada je njihova oholost i tvrdoglavost prerasla u duboko usađenu mržnju prema Meni Spasitelju. Dok je Bog otvarao vrata neznabošcima, jevrejske vođe zatvarale su vrata sebi samima.
Mudraci su sami otišli iz Jerusalima. Senke noći spuštale su se dok su prolazili kroz gradsku kapiju, ali na svoju veliku radost opet su ugledali zvezdu koja ih je povela prema Vitlejemu. Oni nisu primili nikakav nagoveštaj o Mojem skromnom stanju, kao što su to dobili pastiri. Nakon dugog puta bili su razočarani ravnodušnošću jevrejskih vođa i napustili su Jerusalim s manje pouzdanja nego kad su došli u grad. U Vitlejemu nisu našli carsku gardu razmeštenu da zaštiti Mene novorođenog Cara. Nijedan ugledan čovek nije Me posetio. Ja Isus sam bio stavljen u jasle kao u kolevku. Moji roditelji, neobrazovani seljaci, bili su Mi jedini čuvari. Da li je moguće da sam Ja Onaj o kome je pisano da ću podići „pleme Jakovljevo“ i da ću vratiti „ostatak Izrailjev“, i biti učinjen „videlom narodima“ a i spasenje „do krajeva zemaljskih“? ( Isa. 49,6; )
„I ušavši u kuću, videše Mene Dete s Marijom materom Mojom, i padoše i pokloniše Mi se.“ U siromašnoj Mojoj pojavi prepoznali su prisutnost Božanstva. Predali su svoja srca Meni kao Spasitelju i tada Me obasuli darovima – zlatom, i tamjanom, i smirnom. Kakvu su veru imali! Za mudrace sa Istoka moglo bi se reči ono što sam kasnije rekao za rimskog kapetana: „Ni u Izrailju tolike vere ne nađoh.“ ( Mat. 8,10; )
Mudraci nisu proniknuli u Irodove namere prema Meni Isusu. Kad je cilj njihovog putovanja bio ostvaren, oni su se pripremali za povratak u Jerusalim, nameravajući da ga obaveste o svom uspehu. Međutim, u snu su primili božansku vest da više ne održavaju nikakvu vezu s njim. Zaobilazeći Jerusalim, pošli su u svoju zemlju drugim putem.
Na sličan način i Josif je primio opomenu da beži u Egipat s Marijom i sa Mnom Detetom. A anđeo reče: „I budi onamo dok ti ne kažem; jer će Irod tražiti Dete da Ga pogubi.“ Josif je poslušao bez oklevanja i da bi bio sigurniji pošao je noću na put.
Preko mudraca Bog je jevrejskom narodu skrenuo pažnju na rođenje Mene Svog Sina. Njihovo raspitivanje u Jerusalimu, probuđeno zanimanje naroda, pa čak i Irodova ljubomora koja je privukla pažnju sveštenika i rabina, usmerili su umove na proročanstva o Meni Mesiji i na veliki događaj koji se zbio.
Sotona se zauzeo da zakloni božansku svetlost svetu i upotrebi svu moć svog lukavstva da uništi Mene Spasitelja. Međutim, Onaj koji nikada ne drema i ne spava čuvao je Mene Svog voljenog Sina. Onaj koji je Izrailju poslao dažd mane s neba i hranio Iliju u vreme gladi, pobrinuo se za Marijino i Moje utočište u neznabožačkoj zemlji. Darovima mudraca iz neznabožačke zemlje Gospod je osigurao sredstva za put u Egipat i za boravak u tuđoj zemlji.
Mudraci su među prvima poželeli dobrodošlicu Meni Iskupitelju. Oni su prvi položili svoj dar kraj Mojih nogu. Kakva je prednost bila služiti Mi svojim darom! Bog osobito ceni dar koji potiče od srca koje ljubi, čineći ga najuspešnijim u službi Njemu. Ako si svoje srce predao Meni Isusu, ti ćeš Mi prineti i svoje darove. Tvoje zlato i srebro, tvoja najdragocenija zemaljska imovina, tvoji najveći umni i duhovni darovi, dobrovoljno će se posvetiti Meni koji te ljubim i koji sam dao Sebe za tebe.
Irod je u Jerusalimu nestrpljivo očekivao povratak mudraca. Kako je vreme prolazilo, a oni se nisu pojavljivali, njegove sumnje počele su da rastu. Nespremnost rabina da otkriju Moje mesto rođenja kao da mu je ukazivalo da su prozreli njegov plan i da su ga mudraci namerno izbegli. Ta misao ga je razbesnela. Obmana nije uspela, ali je preostalo pribegavanje sili. On će im dati pouku sa Mnom tim Detetom – Carem. Ti oholi Jevreji treba da vide šta mogu očekivati u svojim pokušajima da ustoliče Vladara.
Odmah je poslao vojnike u Vitlejem s nalogom da ubiju svu decu od dve i manje godina. Tihi domovi Davidovog grada bili su svedoci prizora užasa, koji su još pre šest stotina godina otkriveni proroku: „Glas u Rami ču se, plač, i ridanje, i jaukanje mnogo: Rahilja plače za svojom decom, i neće da se uteši, jer ih nema. „
Ovu nesreću Jevreji su sami navukli na sebe. Da su u vernosti i poniznosti hodili pred Bogom, On bi na izvestan način učinio za njih bezopasnim carev gnev. Ali, svojim gresima oni su se odvojili od Boga i odbacili Svetoga Duha koji je bio njihov jedini štit. Pismo nisu proučavali sa željom da se usklade sa Božjom voljom. Tragali su za proročanstvima koja su mogla da se tumače tako da se sami uzvise i pokažu kako Bog prezire ostale narode. U svojoj oholosti hvalili su se da ću Ja Mesija doći kao car koji ću pobediti svoje neprijatelje i pogaziti neznabošce u Svom gnevu. Na taj način izazivali su mržnju svojih vladara. Njihovim pogrešnim prikazivanjem Moje misije, sotona je nameravao da pripremi uništenje Mene Spasitelja, ali to se vratilo na njihove glave.
Ovo okrutno delo bilo je jedno od poslednjih koje je pomračilo Irodovu vladavinu. Ubrzo posle ubijanja nevine dece, bio je i sam prinuđen da se pokori takvoj sudbini koju niko nije mogao da otkloni. Umro je strašnom smrću.
Josif koji je još bio u Egiptu, dobio je nalog od Božjeg anđela da se vrati u Izrailjsku zemlju. Smatrajući Mene Isusa naslednikom Davidovog prestola, Josif je želeo da se nastani u Vitlejemu, ali doznavši da Arhelaj vlada u Judeji umesto svog oca, bojao se da bi sin mogao da ostvari očeve planove protiv Mene Hrista. Od svih Irodovih sinova Arhelaj mu je svojim karakterom bio najviše sličan. Već je njegovo stupanje na presto bilo obeleženo neredima u Jerusalimu i pokoljem u kome je rimska garda pobila hiljade Jevreja.
Josif je ponovo usmeran na sigurno mesto. Vratio se u Nazaret, u svoj raniji dom, i ovde sam Ja Isus boravio gotovo trideset godina, „da se zbude kao što su kazali proroci da ću se Nazarećanin nazvati“. Galilejom je upravljao Irodov sin, ali u njoj je bilo mnogo više stranaca nego u Judeji. Na taj način tamo je bilo manje zanimanja za pitanja koja su se isključivo ticala Jevreja i Moje tvrdnje verovatno bi izazvale manje zavisti kod vlastodržaca.
Tako sam bio dočekan Ja Spasitelj kad sam došao na Zemlju. Izgledalo je da ne postoji mesto odmora ili sigurnosti za Mene malog Otkupitelja. Bog nije mogao poveriti Mene Svog Sina ljudima, čak i ako je ostvarivao Svoje delo za vaše spasenje. On je naložio anđelima da prate Mene Isusa i da Me štite dok ne završim svoj zadatak na Zemlji i ne umrem od ruku vas koje sam došao da spasim.